Kad sam bila mala verovala sam da u kredencu mogu da pronađem ama baš sve što mi je potrebno, a to i nije bilo daleko od istine. Kredenac je bio više od komada nameštaja. To je mesto iz kojeg bi svaki predmet koji se u njemu nalazi mogao da ispriča svoju priču.
Za one mlađe, koji nisu imali priliku da ga vide, kredenac bi bio manji ormar ili komoda, neka preteča vitrine. Imao je tri obavezna dela: donji zatvoreni deo za teže posuđe kao što su tanjiri, čorbaluci i šerpe, gornji zastakljeni deo za kristal, porculan i flaše sa pićem, dok su se u sredini nalazile male fijoke za escajg. Kredenac je bio obavezni komad nameštaja u svakoj kući i obavezni deo miraza devojke za udaju.
Na italijanskom jeziku „credenca“ znači „poverenje“. Naziv potiče iz srednjovekovne Italije i označavao je radnju isprobavanja hrane pre nego što bude poslužena gospodaru. „Fare la kredenca“ – probati hranu da bi se pokazalo da je bezbedna. Vremenom je taj izraz počeo da se koristi i za mesto gde se ta hrana drži, tj. ormarić, komodu u trpezariji ili kuhinji.
Kredenac je bio ručno rađen komad nameštaja, često drveni, bogato ukrašen, rezervisan za bogatije slojeve društva. Sa industrijskom revolucijom počinje i masovna proizvodnja i kredenac se širi kao standardni deo nameštaja. Bio je popularan sve do osamdesetih godina prošlog veka kada su ga zamenili praktičniji viseći i ugradni kuhinjski elementi i vitrine. Danas je kredenac moguće naći u nekoj seoskoj kući, muzeju ili antikvarnici.
Iako su prihvatale mnoge novotarije modernog života, domaćice su se teška srca rastajale od kredenca. Pod izgovorom „neka ga – leba ne traži“ kredenac bi svoj život nastavljao u podrumu, letnjoj kuhinji ili špajzu. Jedan takav, svetlo zeleni, bio je sačuvan u „donjoj“ sobi koja se nije grejala.
Šta je u njemu sve moglo da se pronađe… Tanjiri, čorbaluci, escajzi, štrikaće igle, vunica, bele i žute sveće, prošlogodišnji broj „Politike“, crkveni kalendar, ratluk, šećer u kocke, zimska kruška koja čeka da sazri, tamnjan, raščupana lutka kojom se više ne igramo ali je svima žao da je bace i još svašta nešto. Lična karta svakog kredenca bio je miris koji se širio iz njega kad bi se otvorila vrata. Kako bih opisala taj miris? Pa ne znam, najtačnije je kazati da je to miris kredenca.
Jedna fijoka je bila iz katerorije „nije za decu“. Malo se teže otvarala ali svakako nam nije padalo na pamet da je diramo. Mada, sve što je zabranjeno odmah postaje interesantnije. U njoj su bile ogromne, pomalo zarđale šnajderske makaze koje su, kako kažu, pripadale nekom deda – stricu iz famijije. Pored njih je stajao pribor za brijanje, sa britvom koja je ličila na oružje iz muzeja.
Često se vodila rasprava oko toga čiji je taj pribor ali su svi bili saglasni da je u toj fijoci otkad je i kredenac u kući. To „je opasno da deca diraju“ i tu se završavala diskusija. Tek kasnije sam shvatila da to nisu bili samo neki opasni predmeti . Bilo je važno da budu tu jer se tako čuvaju sećanja.
U mom kredencu neće biti zabranjenih fijoka, otvarajte ih kad god poželite. U njima će se naći svega: priča, pitanja, razmišljanja, smeha. Biće i slatkog i slanog, nešto će možda malo i da zagorči ali tako je u kredencu.
Dobrodošli u Biljanin kredenac.
Fotografije: D.N.
