Hleb iz šerpe – miris furune bez furune

Hleb se u selu nije kupovao. Svaka kuća je imala pune preseke pšenice, a svaka domaćica je jedan dan u nedelji „odvajala“ za mešenje hleba. Da, hleb se pravio za narednih sedam dana. To je bio poseban doživljaj za nas decu zbog čitavog procesa koji nismo mogli da doživimo u gradskim uslovima, a i zbog same količine testa i hlebova koje smo viđali samo u pekarama.

Nekada se testo se pravilo u velikoj drvenoj posudi, nalik lavoru ili kadici koja se zvala karlica, ali većina domaćica je u to vreme posedovala ogromne emajlirane vangle. Za tren oka bi uz vešte pokrete babinih ruku od velike gomile brašna nastala pozamašna količina testa. Da ne bismo svaki čas podizali krpu i buškali testo, sa idejom da proverimo da li je naraslo, dobijali bismo po komad od kog je trebalo da napravimo svoj „hleb“. Ne možete ni da zamislite koje su sve metode oblikovanja testa primenjivane.

Dok testo „stasava“ pripremali smo furunu, ili kako bi se u mom kraju reklo, „vurnju“. Sada znam da smo uglavnom smetali jer osim donošenja drva nije bilo posla koji je dete moglo da obavlja. Ali sama činjenica da nam je dozvoljeno da oblećemo oko furune, činila nas je korisnim.  Vatra se ložila direkto na podu furune i kad zidovi pobele znači da je dostignuta željena temperatura. Kad drva sagore žar i pepeo se poguraju u stranu ili izvade.

Ovaj deo posla smo mogli da pratimo samo sa bezbedne udaljenosti i čekali instrukciju da donesemo “pačavru”. Ta reč je sama po sebi izazivala smeh kod nas jer smo više puta tako i mi opisivani: „na šta ličiš, prava si pačavra!“ ili „gde si našao tu pačavru da obučeš?“. Dakle, pačavra je stara krpa koja se nije prala jer je stalno bila garava, kojom se brisala podloga furune kako bi se uklonili ostaci pepela i čađi.

Kad “pačavra” odradi svoj posao, dugačkom, drvenom lopatom se ubacuje jedan po jedan hleb a na kraju ali ništa manje bitnije i naše kreacije. Furuna se zatvara i čekamo da baba kaže da je hleb gotov. Uvek mi je bila misterija kako ona zna da je baš to taj trenutak kad treba da se otvore vrata furune i kako se baš uvek pojave zlatno-žuti hlebovi, nikad braon, nikad beli.

Tamo negde sa strane ukazivale su se i naše vekne, primetno različite od ostalih. Pečene hlebove smo stavljali na drvenu dasku, pokrivali čistom krpom i ostavljali da se hlade bar pola sata. Jedva bismo iščekali trenutak probanja i uvek bi se pojavio onaj isti osećaj, zadovoljstvo zbog nečega što smo sami napravili i blago razočaranje jer je njena vekna uvek bila lepša i po obliku i po ukusu. Taj magični sastojak koji je hleb činio posebnim bio je miris babinih ruku.. ili su njene ruke… Ma ne.

Godinama sam isprobavala razne recepte za hleb a onda sam naletela na „hleb iz šerpe“. Ukus  je najpribližniji ukusu hleba iz furune, ima malo jaču koricu, nije zahtevan za spremanje, a za vreme pečenja cela kuhinja (pa čak i dalje) miriše na neka stara vremena.

Recept:

Potrebno je 500 gr brašna, 20 gr svežeg kvasca,  300 ml mlake vode, 1,5 kašičica soli. Kvasac rastopiti u deo vode koju ste pripremili za mešenje, dodati malo šećera i ostaviti ga da „proradi“. Pomešati sve sastojke, pokrijte krpom i ostavite da testo naraste.  Naraslo testo prebacite na pobrašnjenu površinu, formirajte jufku ili kako bi se u mom kraju reklo „kravajče“, prekrijte krpom i ostavite još malo da naraste taman dok se šerpa ugreje. Dno metalne šerpe pospite brašnom i sa poklopcem zagrejte u rerni na 200-220 C.

Testo prebacite u zagrejanu šerpu i sa poklopcem pecite oko 30-35 minuta, zatim skinite poklopac i pecite još desetak minuta, dok hleb  ne dobije zlatno-žutu boju. Kad je hleb pečen izvadite ga iz šepre, zamotajte u krpu i stavite na rešetku da se ne bi ovlažila donja kora. Ko izdrži neka sačeka da se hleb ohladi pa onda neka ga seče. Pre pečenja možete gornju koru da zasečete nožem, to će dati efekat rustičnosti. Prijatno i pišite kako je vama uspeo!

Iz mog kredenca,

Biljana

Fotografije: D.N.