Pao je sneg i pokrio breg

Zimske radosti na snegu. U Beogradu je teško doživeti radost, jer petnaest centimetara belih padavina ume da napravi totalni kolaps i pakao od života.  U selu je to neka potpuno druga priča.  Sneg je stvarno beo i ne pretvori se brzo u kaljugu.

Zimski raspust bez snega je polupropala stvar. Iskreno rečeno to se vrlo retko i dešavalo. Zime su bile one prave, sa snegom od pola metra i temperaturama koje po više dana nisu prelazile nulu na termometru. Dugoročna vremenska prognoza bi nekada glasila ovako: „Sveti Luka, sneg do kuka, Sveti Mrata sneg do vrata.“ Za one koji možda ne znaju, Sveti Luka je 31. oktobra a Sveti Mrata  24. novembra.

Sankanje je sport koji se polako zaboravlja. Ako si  imao tu sreću da ti je selo na brdu, sankalište može da se napravi već u dvorištu ali u selu i svaki sokak očas posla postane odlična staza za sankanje. Preduslov za izlazak na sneg je adekvatna garderoba. Niska temperatura nikad nije bila razlog da se ne izađe napolje. Oblačiš se po principu: „daj sve što ima u ormaru.“ Mogle su tu da se vide razne odevne kombinacije koje bi se danas slobodno nazvale „spajamo nespojivo“ ali to upošte nije bilo važno. Na žalost iz tog perioda skoro da nema fotografija u boji, a verujem da bi se sad svi slatko nasmejali tim modnim kreacijama.

Naravno, veoma je važno obezbediti da noge ostanu suve i tople, a to su mogle da garantuju samo gumene čizme postavljene krznom. Ne znam stvarno ko je dizajner tih čevenih „Akiak“ čizama ali trebalo bi mu dati neku nagradu. Teško da je modna industrija ikada videla tako ružnu a tako prodavanu stvar i to bez reklame. Pravile su se u tri boje: crvena, plava i žuta i mogli smo i sa poprilične udaljenosti da se prepoznajemo po čizmama. Uprkos toj svojoj ružnoći mi smo ih sa uživanjem nosili. Noge su bile tople i suve,  velike šare da ne kažem kramponi su obezbeđivale da se ne klizaju i bile su odlična pomoć prilikom kočenje i skretanja sanki u krivini.

Dobre sanke su još jedan od preduslova za lud provod na stazi. Treba da budu dobro uglačane, da imaju optimalnu zakrivljenost kljuna, ne treba da budu ni teške ni lagane, dobro je i ako su dovoljno dugačke da na njih mogu da se uguraju dve zadnjice. Sećam se da je deda sav srećan skinuo sa tavana neke stare, teške drvene sanke koje je koristio ne znam ko sve od mojih predaka ali avaj. One su se tako fino zakopale u sneg i ni makac dalje uprkos odgurivanju nogama.

Bili smo prinuđeni da pređemo na drugo prevozno sredstvo, džak napunjen slamom. Sa blagim razočaranjem smo prihvatili tu „back up“ varijantu ali smo ubrzo shvatili koliko je to dobro. Kad bih morala sankanje na džaku da uporedim sa nečim što je novijeg datuma, recimo da bi to bila brža varijanta „lazy river“ u akvaparkovima. Mekano je, udobno i ne znaš na koju će te stranu odvući džak klizeći niz sneg.

Verovatno se nikad ne bismo sami setili da uđemo unutra. Koliko god vremena da smo proveli napolju, bio je potreban još taj jedan spust jer je baš tad staza bila najbolja. Pozivi roditelja polako prelaze u pretnje i nevoljno prekidamo ludu zabavu iako ne osećamo više ni obraze ni nos. Unutra čeka topao čaj od lipe, nane ili kamilice, tanjir kokos kiflica i neizbežna rečenica: „pa dobro deco, da li ste vi normalni?“  Šporet na drva, čuveni „Smederevac“, je spreman da na svoj poklopac primi svu mokru garderobu i ugreje promrzla lica.

Dok pijuckamo topao čaj, spiker sa radija deklamuje vremensku prognozu koja kaže da će pasti novih dvadeset centimetara snega i obaveštava nas koji su putni pravci zatvoreni. Jedan je standardno svake godine bio Bor – Žgubica preko Crnog vrha. Potajno se nadam da će sledeća vest biti produžetak raspusta ali za sad ništa, čekaju se naredne vesti.

Zime su poslednjih godina veoma blage i snega nije bilo mnogo. Kažu da se klima promenila. I gradovi su se mnogo promenili u poslednjim decenijama. Zgrade i parkinzi koji redom niču, gutaju svaki slobodan kvadratni metar zelenih površina. Sreća je ako padne sneg kad mu vreme jeste ali je sreća i da se ugrabi makar kakvo brdašce na kojem može da se izvede i najkraći spust. Sreća je i kad te posle tog minimalnog brda kod kuće dočeka topao čaj i miris koji voliš.

Iz mog kredenca,

Biljana

Fotografije: D.N.