Popovo polje, jedna od najplodnijih oblasti u regionu ali skoro nenaseljena. Nalazi se u dolini reke Trebišnjice, nizvodno od Trebinja svega desetak kilometara udaljeno od mora. Godinama su ljudi u ovom kraju otimali od prirode i prilagođavali je sebi ali su razne okolnosti dovele do toga da su sela u Popovom polju danas skoro bez stanovnika.
Priroda ovde nije bila nimalo nežna. Reka Trebišnjica koja je celim svojim tokom bila ponornica, je sve do sedamdesetih godina prošlog veka plavila ovo područje. Ponori na dnu Popovog polja, gde je Trebišnjica završavala svoj tok, nisu bili dovoljni da u jesen prime svu količinu vode. Polje se od oktobra do maja pretvaralo u jezero koje je ponekad dostizalo dubinu i do trideset metara.
Ali moralo se prehraniti i u ovako surovim uslovima tj. iskoristiti period kad se voda povuče. Sejala se posebna sorta kukuruza – stodanjak. Kao što mu i sama reč kaže, bilo potrebno sto dana od setve do branja. Kad bi se letina ubrala a voda nadošla, ratari bi postajali ribari. Ishrana se u zimskim mesecima svodila na kukuruz, grah (pasulj) „poljak“ i ribu. Lovila se „gaovica“, vrsta ribe koja je živela u podzemlju ali bi je u jesen voda izbacivala na površinu.
Kukuruz stodanjak se mleo u mlinicama, vodenicama karakterističnim za ovo područje. Duž toka Trebišnjice, postojao je veliki broj estavela (kraških formi), koje su u jesen izbacivale podzemne vode a u proleće ih ponovo gutale. Dakle, u jesen su izvor u proleće ponor. Na estavelama, a takođe i na mestima gde reka samo ponirala, pravljene su ove vodenice. Oko vodenice je bio kameni bedem sa kog puštala voda koja je padala na mlinski točak. Mlelo se po principu „ko prvi dođe prvi melje“. Sam proces bi umeo da potraje i po nekoliko sati, pa bi oko milinica bilo jako živo. Dešavalo se i da se domaćini vrate kući sa nesamlevenim žitom jer nivo vode nije bio dovoljan.
Mlinice su pripadale ili selu ili određenom bratstvu (prezimenu) gde svi korisnici imali svoj „red u mlinu“ tj. pravo da određeni broj dana u toku godine koriste mlin. Vlasnici mlinica nisu mleli žito samo za sebe već su usluživali i meštane drugih sela. Usluga se nije plaćala novcem već se uzimao postotak u samlevenom žitu. Koliko je mlin bio važan vlasnicima, govori i priča o dogovoru u jednom selu da deo u mlinu ne može biti deo miraza. Iako nisu mleli samo za sebe već su usluživali i druge, vlasnici nisu želeli da devojka udajom u drugo selo odnese udeo u mlinu.
Ovakvi mlinovi se ne koriste od sedamdesetih godina tj. od kada je Trebišnjica stavljena u betonsko korito. Tada je urađen i sistem kanala koji je sakupljao podzemne vode i sprovodio ih do korita reke. Tako je višak vode koji je nekada plavio polje ostao u Bilećkom i Trebinjskom jezeru, a mlinice su ostale na suvom. Zavod za zaštitu spomenika iz Mostara je još 1975. godine izradio plan zaštite mlinica. Voda bi se iz betonskog korita pumpama dovodila do mlinica i one bi i dalje bile u funciji. Ali nesrećni rat devedesetih godina je učinio svoje.
Možda će se jednog dana ovaj projekat ponovo naći na stolu nekih ljudi voljnih da nam dočaraju kako je izgledao nekadašnji način života. Do tada ostaje da čuvamo sećanja i ponekad se zaputimo u mesta koja na prvi pogled ne izgledaju mnogo atraktivno, a zapravo su pravi biser prirode.
Iz mog kredenca,
Biljana
Fotografije: D.N.
